Iako se trudim, osećam da je meditacija previše naporna za mene, da mi ne ide, a i da teško pronalazim petnaest minuta dnevno je praktikujem. Šta da radim?
Znam samo jedno, a to je da kada jednom počnem, ne smem nikako da odustanem bez obzira na prepreke koje se možda pojavljuju. Jer, ko zna koliko vremena će ponovo morati da prođe da bi mi se još jednom ukazala ovako jedinstvena prilika.
NIKADA NE SMEM DA ODUSTANEM
Ako osećam da uprkos svojim iskrenim naporima nisam dovoljno napredovao, to ne znači da će tako i da ostane i da će svi moji pokušaji zauvek ostati lišeni pozitivnih rezultata. Jednog dana ću sigurno uspeti!
Niko od nas pod Nebeskom kapom nije osuđen na večiti neuspeh i niko neće zauvek biti uskraćen za potpuno ostvarenje i za savršenstvo. Istina je da možda u ovom trenutku nismo sposobni da se dovoljno disciplinujemo i da možda osećamo da nismo spremni za meditaciju, ali ne moramo zbog toga odmah da odustanemo. Jer u suštini možda nikada i nećemo biti spremni…
U ovu jedinstvenu životnu avanturu moramo da se upustimo takvi kakvi smo sada: nesavršeni, neizgrađeni, nedovoljno spremni… Potrebno je da damo sebi još jednu šansu i da u ovoj tački u kojoj se sada nalazimo uložimo voljni napor svesti…
Jer duboko u sebi svi mi dobro znamo da će naši slabašni napori jednog dana sigurno biti ovenčani uspehom.
REŠENOST I VERA U SEBE
Nikada ne smem da odustanem.
Bog me voli; potreban sam Bogu;
Bog će me preobraziti u još jednog Boga!
ŽIVETI U SRCU, A NE U UMU
Napetost i zamor u meditaciji često se javljaju usled toga što pokušavamo da meditiramo iz glave, a ne iz duše. Pritiskaju nas misli, ulažemo mentalni napor, pokušavamo da rešimo unutrašnje sukobe, ali što više se trudimo, to više udaramo glavom u zid. Nemogućnost nas pritiska, frustracija raste, mrgodimo se i nezadovoljni smo sobom. Kako onda da ne dobijemo glavobolju?
Ali, kada naučimo da preusmerimo svoju pažnju na srce i na dušu koja boravi u srcu, videćemo da će naša meditacija postati laka, radosna i obasjana svetlošću. Naučićemo da zaobiđemo zamke uma i da uzletimo povrh beskrajnog prostranstva tišine. Da bismo uspeli u tome, potrebno je da živimo više “u srcu”, a manje “u umu”.
Ali, kako ja to da učinim? Evo, za početak mogu da prebrojim koliko sam dobrih stvari učinio u jednom danu i koliko sam ne baš toliko dobrih stvari učinio u tom danu. Zatim mogu da pokušam malo da smanjim broj tih loših stvari i malo da uvećam broj dobrih stvari koje ću učiniti. Uz to mogu da uložim poseban trud da budem malo disciplinovaniji u svemu što radim. Primetiću da ako tako postupam, skoro neprimetno, ali nepogrešivo počinje da mi se menja život na bolje.
UNUTRAŠNJA GLAD
Napredak u meditaciji je lagan i postojan. To je kao kada želimo da razvijemo snažne mišića kroz redovne i posvećene treninge. Na isti način i u meditaciji razvijamo unutrašnje mišiće postepeno, malo po malo, a to su inspiracija, posvećenost i težnja.
Ako nisam u stanju da meditiram petnaest minuta, pokušaću da meditiram deset minuta. Ako nisam u stanju da meditiram deset minuta, pokušaću da meditiram pet minuta ili tri minuta.
Ali, moram da počnem. Zatim ću postepeno jačati svoju unutrašnju snagu.
VAPAJI I OSMESI MALOG DETETA
Ako budem meditirao u grupi sa drugim ljudima i ako otkrijem koja meditacija mi najviše odgovara, biće mi neuporedivo lakše da se disciplinujem u svojoj praksi meditacije. Ja zaista želim da uvećam svoju unutrašnju glad. Želim da posegnem za Svešću, za Istinom i za unutrašnjim svetovima punim Svetlosti i Radosti, koji su za mene i dalje nedostupni.
Postoje dva načina da to učinim:
- Prvi je da zaplačem u meditaciji kao malo dete, kao malo dete koje vapi za majčinim mlekom.
- Drugi način je da pre nego što otpočnem meditaciju, prvo radosno i sa osmehom na licu ponudim Bogu sve dobro što sam učinio i sve loše što sam učinio tog dana.
Kada vapim u meditaciji i kada se radosno osmehujem, kroz svoje osmehe i kroz svoje jecaje počinjem istinski da napredujem iznutra prema svom istinskom Cilju koji je ostvarenje.
