Upoznaj dušu (atmana) kao gospodara kočija, a telo kao kočije. Znaj da je intelekt (buddhi) kočijaš, a um (manas) da su uzde.

~ Kata Upanišada

Šri Činmoj je ponekad budio u nama inspiraciju davajući nam svoja tumačenja drevnih spisa kao što su Vede i Upanišade, koje nose u sebi najdublja znanja i zaboravljene istine neophodne za napredak čovečanstva. Tako se u jednoj prilici osvrnuo na citat iz Upanišada, kada je u razgovoru sa nama rekao: “Kata upanišada govori da su kočije telo, um uzde, intelekt da je kočijaš, a duša gospodar kočija.” 

Šta nas Kata upanišada uči ovde? Pre svega, da je telo instrument duše. Ova analogija nam pomaže da bolje razumemo sebe kao ljudska bića, koja su u suštini i po poreklu – duhovna. Upravo ovde, na Zemlji, i upravo kroz ovo fizičko telo, naša duša može da ispolji svoju Božansku prirodu koja u sebi sadrži beskrajni Mir, beskrajnu Svetlost i beskrajno Blaženstvo. Upravo ovde, na Zemlji, duša može da ispolji svoje prave božanske kvalitete.

Moja duša je primorana da siđe u ovaj svet, ako želi da ja ostvarim Boga. Duša mora da prihvati ovo fizičko telo, jer joj je neophodno na Zemlji – radi manifestacije njene božanske suštine.

Razmišljanja o odnosu između duše i tela, kao i drugim delovima bića kao što su um i srce, bude u nama nešto novo – jedan nedokučivi talas nove inspiracije, ali i više od toga – razgorevaju težnju da obratimo punu pažnju, pored duše, na naše telo – i to kroz nesebičan rad i bezrezervno služenje, kroz vegetarijansku ishranu i fizičko vežbanje – npr kroz bavljenje trčanjem ili biciklizmom. Naše telo mora jednog dana da postane savršeni instrument duše. Zato shvatamo da je apsolutno neophodno da pridamo pun značaj fizičkom svetu u kome živimo, da bi naš unutrašnji rad na duhovnom planu mogao da dobije svu moguću podršku spolja, da bi naša duša mogla da se razvija u nama i kroz nas. Kako da bilo šta uradimo iznutra, ako smo slabi i bolesni spolja?

E sad, da li smo spremni da krenemo novim putem?

Moja učenja govore da ne zanemarujemo telo i da ne zanemarujemo dušu. Telo je hram, a duša je oltar. Mi pridajemo važnost fizičkoj kondiciji, a isto tako pridajemo važnost i duši. Duša nam je potrebna radi potpunog ostvarenja, a telo radi potpunog ispoljavanja.

~ Šri Činmoj

Ideja o zdravom i snažnom telu nam se može učiniti ultra modernom i sasvim suprotnom ustaljenom viđenju da duhovni život mora biti praćen zanemarivanjem svega materijalnog, i da podrazumeva negovanje isposničkog stava prema životu koji je i inače pun odricanja. Možda nismo uvek dovoljno otvoreni da usvojiimo ideju o prihvatanju spoljašnjeg sveta i prihvatanju života. Možda ne razumemo poruku Učitelja da nam je telo dato za manifestaciju Božanske pobede – upravo ovde – na Zemlji.

KOJA JE SVRHA FIZIČKOG TELA?

Duša, koja je svestan i božanski deo Boga, prinuđena je da živi unutar fizičkog tela, da bi napredovala. Telo je hram, a unutar hrama je oltar: duša. Telo je naša spoljna zaštita, a u isto vreme i naš instrument za manifestaciju. Bez tela, duša je bespomoćna. Sve dok ne dođe do ispoljavanja duše u fizičkom svetu, ne možemo svetu u celini da ponudimo pravu Istinu. Svrha tela je da ispolji stvarnost duše. Telo je neophodno duši da bi ona ispoljila Istinu. Duša je neophodna telu da bi ono spoznalo najvišu Istinu.

Kada nas duša nadahne da nešto učinimo, ona nam takođe daruje i potrebnu sposobnost. Telo, vital (životna energija) i um koji su bez težnje, na žalost često ne slušaju naloge duše. Telesne želje se obično direktno suprotstavljaju božanskim potrebama duše, jer materijalno telo samo po sebi predstavlja nedostatak svesti. Ali, kada fizičko telo počne da se poistovećuje sa inspiracijom i težnjom duše, tragalac postaje savršena posuda za Božiju Svetlost.

srichinmoylibrary.com

Savremeni duhovno probuđeni čovek sve više usvaja ideju da je telo svetinja i da ima dužnost da se prema njemu ophodi sa sve većom duhovnom odgovornošću. U njegovom telu živi njegova duša! Zato on počinje da uči kako da drži svoje telo čistim i kako da se brine o svom fizičkom zdravlju. Svako od nas je iskusio na svojoj koži šta se desi kada nema kondiciju ni za šta: postaje umoran, zlovoljan, letargičan, pun raznih bolova u telu, razvijaju se tegobe i neočekivana oboljenja, počinje da neguje nezdrava i negativna osećanja prema sebi i prema drugima… I na kraju krajeva, on više nije u stanju ni da se moli, ni da meditira, ni da obavlja svoje Bogom dane dužnosti, a život mu se pretvara u usahle potoke konstantne nemogućnosti i užasavajuće frustracije…

Ne poseduje telo dušu.
Ne samo što duša poseduje telo –
Nego ga duša usavršava i prosvetljuje
I ispunjava njegovu svrhu.

Šri Činmoj

VEZA IMEĐU DVA SVETA

Unutrašnji svet i spoljašnji svet. Hajde na trenutak da zamislimo da se na mestu unutrašnjeg sveta nalazi kočijaš. Taj kočijaš upravlja kočijama spoljašnjeg sveta. Kočije spoljašnjeg sveta ne mogu ni da se pomere bez ovog kočijaša unutrašnjeg sveta. Bez njegovog prisustva, one su bespotrebne. A isto tako, i kočijaš unutrašnjeg sveta ostaće bespotreban ako mu nisu na raspolaganju kočije spoljašnjeg sveta. On neće moći da krene ni na jednu stranu. Upravo iz tog razloga su nam i kočijaš (naš unutrašnji svet) i njegove kočije (naš spoljašnji svet) podjednako potrebni i moraju ravnomerno da se razvijaju. Neophodna je ravnoteža između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, između tela i duše.

Dobro. A šta je onda unutrašnji svet? To nije svet naših misli i naših želja. To je svet tišine kome možemo da pristupimo tek kada zaustavimo neprekidni tok misli. To znači: unutrašnjem svetu možemo da pristupimo samo kroz koncentraciju, meditaciju i kontemplaciju. Postoji još jedan način – kroz molitvu u tišini – kroz takozvano “BEZMOLOVIJE”.

A spoljašnji svet? Istina koju stalno zaboravljamo je da našim spoljašnjim svetom upravlja unutrašnji Navigator koji živi duboko u tišini našeg srca (setite se analogije sa kočijašem). Na nama je da odnegujemo stil života koji će nam omogućiti da se bezuslovno predamo nalozima našeg unutrašnjeg Navigatora – voljno – sa punim unutrašnjim žarom.

STIL ŽIVOTA

Kada smo od spolja spremni da čujemo unuštranju tišinu i da bezuslovno krenemo put naloga našeg unutrašnjeg Navigatora, u nama se sasvim prirodno razvija i zdraviji odnos prema spoljašnjem životu, a u isto vreme postepeno slabe i naše sklonosti i navike koje su pogubne za duhovni život molitve i meditacije.

Da bi duša mogla da živi slobodno i da se razvija u nama, moramo da se trudimo da joj to omogućimo. Postoje neka tajna oruđa koja u današnje vreme mogu da nam pomognu da uspemo u tome. To su pre svega: naše nastojanje da uspostavimo zdravije navike u svom životu, da učinimo svoje misli i svoja osećanja čistim, da se hranimo jednostavnije, što znači da se okrenemo blažoj vegetarijanskoj ishrani koja omogućava duši da se lakše ispolji. Osim toga, moramo da se trudimo da unesemo više dinamičnosti u svoj život i da negujemo jedan aktivan odnos prema životu, kao i da prema svemu što radimo izgradimo jedan nesebičan stav u kome nema očekivanja.