iz Šri Činmojevih autobiografskih spisa
Šri Činmoj (1931-2007) deli kroz svoje priče iz detinjstva i rane mladosti neka od svojih najdubljih duhovnih iskustava iz dečačkog doba u Indiji i živopisne doživljaje iz najranijeg detinjstva u Istočnom Bengalu.
Najmlađe godine proveo je u porodičnoj kući na selu, sa roditeljima i sa tri starije sestre i tri starija brata. Već sa 12 godina ostao je bez roditelja i odmah je pristupio duhovnoj zajednici u Pondičeriju na jugu Indije zajedno sa nekoliko članova svoje porodice.
U ranim tinejdžerskim godinama počeo je da stiče duboka duhovna iskustva i da dostiže stanja visoke svesti u meditaciji, poznata kao duhovno prosvetljenje, spoznaja Boga ili samospoznaja. Na pitanje kada je počeo da meditira, Šri Činmoj odgovara:
Svesno sam počeo da meditiram sa jedanaest godina, ali kada sam imao četiri ili pet godina, izgovarao sam dnevnu molitvu uobičajeno, na dečiji način. Veoma ozbiljno sam počeo na to da gledam sa jedanaest godina. Pre toga sam u molitvi provodio jedan, do dva-tri minuta. Do svoje trinaeste godine, meditirao sam osam sati na dan. Moram da kažem da sam sa jedanaest godina počeo da meditiram krajnje ozbiljno.
1. Rana duhovna iskustva
MORE SVETLOSTI
Duhovno iskustvo koje je Šri Činmoj imao sa četrnaest godina
Kad god bi mi se ukazala prilika, bežao sam do sâme ivice večno plavetnog mora i tamo sedeo u osami. Ptica moje svesti uzdizala bi se ka nebu, plešući lagano, i tamo se gubila.
Tom prilikom bila je noć punog meseca. Dok sam netremice gledao i gledao u beličasto plavetni horizont, otkrivao sam samo svetlost – môre slatke i spokojne svetlosti. Činilo se da je sve preplavljeno beskrajnim okeanom svetlosti, koja se s ljubavlju poigravala na talasićima slatkim.
Moja svest, koja je bila konačna, tragala je za onom Beskrajnom i Besmrtnom. Ispijao sam Ambroziju u velikim gutljajima i plovio povrh prosvetljenog okeana. Činilo se da me na ovoj zemlji u životu više nema.
Odjednom – ne znam ni zašto, ni kako – moj slatki san nešto prekide. Vazduh više nije odisao svojim besmrtnim medonosnim Blaženstvom, jer isploviše na površinu moje sopstvene sumorne misli: „Beskorisno je, sve je beskorisno. Nema nade za stvaranje božanskog sveta ovde na zemlji. To je samo detinjasti san.“ Osetio sam još i da ne mogu čak ni da nastavim sa svojim životom. Činilo se da je to samo trnovita pustinja posuta beskrajno mučnim teškoćama.
„Zašto da podnosim svu tu neizdrživu bol i tugu ovde? Ja sam sin Onoga koji je Beskrajan. Moram biti slobodan. Ushićenje sâmog Raja mora biti moje. Ovo ushićenje nastanjeno je u meni zauvek. Zašto da ne napustim onda ovaj smrtni svet, zarad mog Večnog Prebivališta u nebeskom svetu?“
Iznenadni bljesak munje pojavi se iznad moje glave. Pogledavši uvis, zbunjeno i sa dubokim poštovanjem, ugledah mog Voljenog povrh sebe – Kralja Univerzuma – kako me posmatra. Na Njegovom ozarenom Licu pojaviše se oblaci žala.
„Oče,“ upitah, kad sam mu se približio: „Šta toliko ražalošćuje Tvoj Lik?“
„Kako da budem srećan, sine moj, kada ne želiš da Mi budeš saradnik i da mi pomogneš u Mojoj Misiji? U ovome svetu kriju se milioni slatkih planova koje Ja imam i koji će se razviti. Kako da Ispoljim Sebe ovde na zemlji na Božanski način, ako Mi Moja deca ne pomognu u Mojoj igri?“
Duboko dirnut, poklonih se i obećah: „Oče, biću Ti u Večnosti verni saradnik, pun ljubavi i iskrenosti. Oblikuj me i učini dostojnim moje uloge u Tvojoj kosmičkoj Igri i u Tvojoj Božanskoj Misiji.“
GOSPOD MOGA SRCA
Šri Činmojevo duhovno iskustvo iz 1948
„Ko sam ja i šta sam ja? Zašto sam došao u ovaj smrtni svet? I kuda moj život ide?“ U umu mi se pojaviše nekakvi odgovori na ta pitanja. Ali, um uopšte nije bio zadovoljan odgovorima. U proleće, odjednom, u noći punog meseca pojavi se preda mnom jedan mladi momak. Njegovo lice bilo je neopisive lepote! A učini mi se da se treptaji njegovih očiju poigravaju na talasima svetlosti.
Mora da je bio u tinejdžerskom dobu, imao je verovatno oko četrnaest ili petnaest godina. Veoma nežno ga upitah: „Odakle ti dolaziš? I šta želiš?“
On odgovori: „Pojavio sam se iz tvog sopstvenog srca da bih ispunio tvoju želju. Zar Me ne prepoznaješ?“ Uskoro sam shvatio da je to bio niko drugi, nego li moj Gospod. Poklonih se pred Njegovim Lotosnim Stopalima i pomolih se da me ne ostavlja više samog.
Šri Činmoj u dečačkom dobu u IndijiMoj Gospod reče: „Nikada te neću napustiti. Seti se uvek da mi je drag jedino onaj koji svim srcem voli Mene bez ikakvih želja i koji uživa u igri sa Mnom. On je Moja duša. Nažalost! na ovom svetu imam samo nekolicinu drugara.“
BUĐENJE
Ponoć. Oblaci su se nadvili nad nebom. Kiša je lila k’o iz kabla. Slatki polet blaženstva ulazio je u moje srce i budio me iz sna. Ustao sam i nakon nekog vremena počeo sam da gledam oko sebe. Nikog nisam pronašao i nisam bio u stanju da otkrijem od koga je to dolazilo ovo slatko blaženstvo. I tako sam se teška srca spremio da nastavim da spavam.
Odjednom, neko se u meni oglasi, progovorivši: „Pogledaj u nebo, drago moje, samo pogledaj u nebo.“ Pogledah. Nije više padala kiša. Na nebu se više nisu videli oblaci. U večnoj čistoti blistalo je mesečevo lice svojim sjajem.
Uskoro sam osetio da se ptica moje svesti veselo poigrava u nedrima meseca. Otkrio sam da me slatka i cvetolika ruka u velikoj ljubavi pokretom poziva. Poskakujući od beskrajne radosti, moje srce je ubrzo počelo da uzleće ka nebeskom plavetnilu, odakle me je moj prijatelj dozivao.
Duž puta, samo jednom sam spustio pogled prema zemlji. Tamo sam video da me ovozemaljska bića sa puno ljubavi dozivaju i traže od mene da ne idem ka svom Cilju. Neki su, sa druge strane, progovarali: „Nastavi dalje, prijatelju naš ljubavi pun, samo napred. Naš Voljeni te zove.“ Odgovorio sam na vatrenu želju ovih drugih.
Stigao sam na svoj Cilj. Cvetolika ruka mi je naložila da uđem duboko u svoje srce i vidim celokupnu Njegovu tvorevinu. Sa kakvom radošću sam samo ugledao Njegovu celokupnu tvorevinu unutar sebe! Ruka je lagano dotakla moju glavu i preobrazila me u svetlost, ljubav i lepotu.
2. Odrastanje
PEVAČ I PESNIK
Moj prvi učitelj pevanja bila je moja sestra Ahana, počevši od moje četvrte ili pete godine. Naučila me je mnogo Bengalskih pesama i nastavljala je da me inspiriše u mom pevanju.
Kada sam imao šest ili sedam godina, jednom sam se nadurio na čitavu porodicu iz nekog detinjastog razloga! Povukao sam se u krevet, odbivši da večeram. Ahana je došla u moju spavaću sobu i otpevala mi je moje omiljene pesme, pokušavajući da me razonodi i izvuče iz mog sumornog raspoloženja. Ali i dalje sam ćutao pretvarajući se da spavam.
Šri Činmoj u ranom detinjstvuAhana je primetila: „Baš čudno! Mislila sam da si i ti pevač, a ti baš nećeš sa mnom da pevaš. Prâvi pevači su u stanju da pevaju čak i u snu!“ Nastavila je da peva i ja sam joj se pridružio. Ahana je pobedonosno odvela tog „prâvog“ pevača u kuhinju – da jede.
I sa poezijom me je upoznala takođe Ahana. Kada sam imao sedam godina, rekla mi je da je Rabindranat Tagora 1913. godine primio Nobelovu nagradu za poeziju. Ahana je bila veoma ponosna na tu čast koja je bila ukazana našem sunarodniku. Odmah sam odlučio da ću i ja dobiti nagradu za poeziju. Nisam nažalost imao pojma šta je to poema! Ahana mi je objasnila da se poeme sastoje od reči koje se rimuju jedne sa drugima.
„Ah! Pa to je lako!“ uzviknuh: „Fal! Đal!“ (Bengalske reči za voće i za vodu). I tako sam postao pesnik!
INDIJSKO SUJEVERJE
Indijsko sujeverje je da kada vam neko u porodici umre, postajete nečisti. Morao sam da obrijem glavu kada mi je otac umro*. Mesec dana smo morali da prolazimo kroz užasno stroga uzdržavanja.
Tokom tih mesec dana, morao sam da prisustvujem ispitima sa još oko trista đaka iz mnogo različitih škola. Nije mi bilo dozvoljeno da tokom ispita sedim na klupi; morao sam da sedim na podu. Pošto mi je otac umro, smatralo se da sam nedodirljiv**. Đaci koji su bili oko mene su se mahnito smejali. Zbog njihovog podsmeha patio sam u najmanju ruku sat vremena.
Eto, šta se desi kada ostanete u nekultivisanoj seoskoj atmosferi! Sa druge strane, bilo je i nastavnika koji su bili izuzetno samilosni kada bi nekome preminuo otac.
* Šri Činmoj je ostao bez oca sa 11 godina.
** Najniži sloj prema kastinskom sistemu Indije.
3. Izmicanje iz ruku smrti
SPASILAČKI BROD IZ NEZNANIH DUBINA
Jednog dana sam se, kao dete od pet godina, vraćao kući iz grada sa svojim starijim bratom Ćitom, koji je već bio odrastao. Vozili smo se natrag u malom trajektu koji je prevozio u oba smera, iz našeg sela u grad i nazad. Bilo je šest ili osam putnika, uključujući Ćitu i mene. Vožnja je obično trajala sat i po, pošto je reka Karnafuli jedna od najširih i najneukrotivijih reka u Bengalu.
Baš tog dana, reka je divljala najvećom silinom. Nakon provale oblaka, oluja je nastavila da besni. A na svu tu nevolju, na brodu se pojavila još i velika rupa i brod je odmah počeo da tone. Plovio je sredinom široke reke, na barem pet kilometara udaljenosti od obe obale.
Putnici su dobili napad panike. Ni njima, a ni kormilaru, nije promaklo da pozovu u pomoć velike duhovne Učitelje, kao i kosmičke bogove i boginje. Prizivali su sve: Ramu, Krišnu, Kali i Durgu. Mom starijem bratu su suze lile niz obraze, jer je znao da ne umem da plivam. Krmanoš je na sav glas zapomagao upomoć, ali brodovi u blizini nisu obraćali nikakvu pažnju. I oni su, takođe, bili uhvaćeni u oluju i verovatno su se suočavali sa sličnim nezgodama.
Brod je lagano, ali neumitno, tonuo, tonuo, noseći sa sobom uspaničene putnike. Sudbonosni trenutak nije bio tako daleko.
Odjednom, na veliko iznenađenje krmanoša i putnika, pravo ispred našeg broda koji tone, izroni prazan brod iz vodenih dubina – na svega tri metra od nas. U tren oka, krmanoš me zgrabi i baci u prazan brod. Zatim svi ostali putnici ubrzano uskočiše u brod, jedan po jedan. Svaki putnik me pojedinačno zagrli. Osećali su da je njihov život bio spašen zahvaljujući mojoj sudbini. Beše to dan kada mi je bilo suđeno da umrem, ali Bog je presudio drugačije.
Kada je prirodna nepogoda potpuno prestala, dvojica krmanoša iz daljine povikaše: „Dolazimo da vam pomognemo!“ Ali, pomoć nam sada nije bila potrebna.
Kada smo zaista tražili pomoć, nije nam došla ni od jednog ljudskog bića. Došla je od Boga. A takvu vrstu pomoći u pravi čas, dobijamo samo od Boga.
ŠTA SE UČI NA KURSU MEDITACIJE?
Šri Činmojeva majka Jogamaja„MOJA MOLITVA JAČA JE OD VELIKIH BOGINJA“
Kad sam bio dete od tri godine, napale su me velike boginje veoma ozbiljnog tipa. Moja bolest se pogoršavala iz dana u dan. Doktor je bio izgubio svaku nadu, a porodični sveštenik je osećao da neću preživeti.
Jedne noći, sveštenik je sanjao da sam umro. Odmah je u gluvo doba noći dotrčao do naše kuće i pokucao na vrata. Moja majka je otvorila, prilično se uznemirivši. Dok sam čvrsto spavao pod mrežom protiv komaraca, sveštenik mi je užurbano prišao. Moja patnja je do tada bila krajnje mizerna, ali odjednom sam se probudio i oglasio sam se zdravim plačem. Nakon što je to čuo, sveštenik poče da se udara pesnicama po grudima od radosti, ili od zaprepašćenja, ili od oboje, čupajući se za kosu iz korena. „O Bože!, uzvikivao je: „Obmanuo si me. Ali srce mi kliče od radosti i zahvalnosti pred Tvojom obmanom.“
Moja majka je želela da zna zbog čega je on došao tako kasno, pa joj je sveštenik, koji se još uvek tresao, sve ispričao o snu koji je usnuo. Moja majka odgovori: „Preosvećeni, moja molitva je u beskrajnoj meri jača od detetovih velikih boginja.“
